DVORAC I VITEZ

Kad sam bila mala

i kad prvi put

na tvoje sam krilo sjela,

i kad sam

iz tvojih ruku jela,

ja sam te zavoljela.

Kad sam počela da pričam

i da rastem,

ti si mi pričao

o balerini,

o blagu koje postoji,

a koje potrazio nisi.

Pričao si mi o moru

i o talasu

kojeg poznavao ti si.

Pričao si mi dugo

o čamcu jednom,

i o vjetru

koji je tvoje jedro

vodio...

I ko je tvoj život

preporodio.

Tako si ti ušao u život moj.

Tvoja je duša postala dvorac

a ja vitez tvoj.

Godine su prošle od tada.

Pričao si mi o plimi

kojoj se tvoja obala nada.

A ja sam dugo u samoći

sama pored tebe sjedila

i upamtila sam sve

što mi je duša tvoja pripovjedala.

Tebe sad nema više!

U mojoj duši tvoja duša spava.

Tvoje su oči

kao rijeka proticale

kroz dolinu moje duše.

I tako valjda biva.

Dođe ljeto

a rijeke presuše.

Ali moje suho korito

uspomene čuva, jasno sniva.

Po srcu mome

razastrte su tvoje priče.

Ja zaplačem

jer znam

da tvoje priče

na moje pjesme liče.

I taj bol što me prati,

što suzu od mene čuva,

to je samo vjetar,

što je dušu tvoju vodio,

dušu tvoju preporodio

i sad za mene duva.

Tvoja duša

na moju dušu liči

i to je kraj ovoj priči.

2000